Коза Ностра

Према неким мафијашима, право име мафије је Коза Ностра (у превоу "наша ствар" тј. заједнички циљ), са значењем 'наш свет, традиција, вредности'. Многи су тврдили, као што је то учинио пребег Томазо Бискета, да је реч "мафија" књижевни израз. Други мафијашки пребези, као што су Антонио Калдероне и Салваторе Контоно, такође су потврдили да израз "мафија" нема изворно значење. Према њима, прави назив организације је "cosa nostra". Мафијаши су старе чланове приликом упознавања са новим члановима називали припадницима Коза Ностре или Ла стеса коза (на итал. La stessa cosa са истим значењем). Само је спољни свет имао потребу да опише ову организацију због чега је назив Коза ностра ушао у ширу употребу.

Настанак [уреди]

Реч мафија је први пут употребљена на Сицилији за организацију "Cosa Nostra" у преводу Наша Ствар. Наиме, првобитни мафијаши су се углавном развијали под "фашистичком чизмом". Углавном су се бавили земљорадњом, а пушке су користили за одбрану својих поседа. Најчешће су се користиле кратке двоцевке илити кратежи. Наравно мафија се развијала на Сицилији.

Ширење у САД [уреди]
Чарлс Лаки Лучијано, један од најпознатијих америчких босова
Чарлс Лаки Лучијано, један од најпознатијих америчких босова

Након велике кризе која је задесила САД, хиљаде Италијана се илегално уселило у Америку мислећи да је Америка земља могућности, послова и пара. Међутим оно што их је тамо затекло сигурно није било оно што су очекивали. Дочекали су их глад, беда и сиромаштво. У таквим ситуацијама човек ретко кад бива поштен, па тако и мафијаши. Иако је већина њих потекла из угледне, поштене али не и богате породице, они су се окренули ка организованом криминалу. Мафијаши су се углавном бавили "послом иза вела", што значи да су у склопу једног, поштеног посла радили и други, незаконит посао. Нпр. постојао је ресторан који је легално радио. У згради истог тог ресторана постојала би јавна кућа, или би се фалсификовао новац или би се ту добављало оружје, а неретко је и понеки распојасани пијаница, који је оштећивао ресторан, био и претучен.

Сам успон мафије је почео у доба прохибције ,тј. забране точења или уопште коришћења алкохола у читавој САД. Тада су се мафијаши окренули точењу алкохола и већ тада су почеле чарке имеђу мафијаша. Мафијашке породице би пресретале камионе других породица отимајући им све у њима и препродавајући за обично нижу цео од оне која је иначе била.

Без обзира на те ратове било да су крупних или ситних размера, међу мафијашима је владао чувени закон ОМЕРТА или "закон ћутања" што значи да ако било ко од друге породице повреди тебе или твоју фамилију, ни у сну немој да говориш полицији или надлежнима јер онда на снагу ступа омерта и свако, буквално свако, чак и твоја властита мафијашка породица ће кренути на тебе. И нема ти спаса. Када те неко тако повреди онда на снагу ступа још чувенија Вендета или крвна освета.

Распад [уреди]

Пропаст мафије је уследила са доласком дроге. Наиме стари мафијаши или "стара школа" су предочили млађим генерацијама да је дрога потенцијално опасна како за оне који је конзумирају тако и за препродавце који ће такође или прећи на дрогу или ће их ФБИ открити. Некада, још пре дроге, мафијаши су успешно подмићивали полицајце, који су после доласка дроге увидели колико је то опасно. Омерта је први пут разбијена 1974. сведочењем Семија "Бика" Гравана, што је било довољно да се права мафија разбије. Касније групе које су сврставане у ред мафије нису ни прближно биле сличне старој организацији мафије, ни по броју чланова ни по обиму посла које је обављала. Данашња мафија се врти само око пара и дроге, док је стара држала и до угледа.

JOHN "TEFLON DON" GOTTI

Druženje sa Džonom Gotijem


On je prvi Big Bos koji je javno počeo da se pojavljuje na ulici i po restoranima. Njegovi prethodnici su se kretali u zatvorenim klubovima familije i trudili da ostanu što mračniji i misteriozniji. Omladina je zbog toga počela da se pali na Džana, tako da je brzo postao najveći nacionalni junak Amerike.
Jedne večeri u "Koloseumu", jedna elegantna gospođa u godinama nije se ni trudila da sa njega skine pogled. U zlo doba, neko kaže da je to bila Đina Lolobriđida. A jedan od naših, sa ogromnom svinjskom glavom i jezivim rošavim licem, nije mogao da se uzdrži: "Jebo te, pa ja sam drkao na njene slike, dok sam bio u zatvoru!" Bio sam prisutan kad je pobesneli Goti išamarao pred svima Frenka Sinatru: "Koliko puta treba da ti šaljem poruku, da bi mi se javio!?" Meni ga je bilo žao, iako sam dobro znao da je Sinatra bio dužan da se odmah odazove Bosu, pošto ga je mafija i stvorila. Karlo Gambino ga je iz Bruklina i poslao u Holivud, da tamo zastupa interese porodice. Ali, nikad nismo imali problema s ovima mlađima koji su zajedno s nama odrasli na ulicama Njujorka. De Niro, Stalone, Madona, Tajson, Stiv Mek Kvin, prilazili su Džanu sa strahopoštovanjem, kao nekom božanstvu. Od njega su oni tražili autograme, dolazili na njegova suđenja i velikodušno slali novac za njegovu odbranu.
- Basko, mi ćemo sendvič i čaj, moramo da se naviknemo! Nikad ne znamo koliko ćemo još dugo izdržati na slobodi. Treba da se na vreme pripremamo za robiju! Tamo nema izvoljevanja i luksuziranja - govorio mi je Goti u najelitnijim restoranima, iako je u međuvremenu, dok nije seo za sto, već potrošio bar dve hiljade dolara na čašćavanje svih od reda, od onih koji su mu na garderobi preuzeli kaput, do Baba Sere u WC-u.
Na ulici se ponašao pristojno, skromno i uslužno. Starijima i nemoćnima, pomagao je da pređu ulicu, a desilo se da je nekoj babi na drugi sprat izneo cegere sa pijace. Niko ne može da veruje da je i kao Bos nastavio da živi u oronuloj drvenoj kućici u Bruklinu u kojoj je i odrastao.
U Americi se razmeću i žive u zlatnim palatama jedino arapski teroristi - milijarderi, koji potkupljuju besramno američke političare, dok jednog dana potpuno ne zavladaju Amerikom. Mafijaši su nešto sasvim drugo - najveće američke patriote.
Kad smo jedanput bili u "Žirafi", gde se rezervisan sto za ručak ili večeru čeka i po godinu dana, je Goti rekao je konsiljeru: "Idi u Bruklin i iz pekare 'Frenk Sinatra' nam donesi lepinje sa zapečenom debelom korom! Nije ova raskoš za nas!"
Naručio je da nam naprave sendviče sa šunkom i tim lepinjama, iako je u restoranu bilo i ptičijeg mleka. Kad god sam negde s njim izlazio, jedino sam znao da se nigde neću moći pošteno najesti.
Tačno se znalo u koje sam restorane išao sa Gotijem, a u koje sa kraljem Petrom II. Recimo, u "021" niko ga nije mogao naterati: "To je isuviše nobles, neću da se brukam i blamiram!" Dozvolio je sebi da iz radoznalosti priviri samo u "Maksim", Pjera Kardena, dok je bio gotovo domaćin u "Klobeju", "Režisu" ili "Kolumbos klubu".
Naravno, i Džon je često morao biti drzak i nasilan. Nema u tom poslu cile-mile, hoću-neću! Umeli smo, u slučaju neke preke potrebe, i da otmemo čoveka na sred otmene Pete avenije, ispred luksuzne robne kuće "Saks". Razvijemo lepo tepih, brzo ga smotamo unutra, i pred očima šokiranih prolaznika ubacimo u gepek automobila.
Za vreme jednog suđenja Gotiju, ženi - državnom tužiocu smo namestili tipa, koji je izdržavao višegodišnju kaznu, tobože da bi joj ocinkario Džana. A ona je nepromišljeno upala u zamku i sama bila iskompromitovana. Tražio je da mu ona pokloni svoje gaćice, da ga u zatvoru želja mine, a on se posle na sudu pojavio kao ključni svedok optužbe i pred zabezeknutom porotom pokazao gaćice - tužioca. Jadna žena, pola sata sebi nije mogla da dođe od sramote, a publika je urlala od smeha.

http://en.wikipedia.org/wiki/John_Gotti

Salvatore "Sammy the Bull" Gravano

Semi (Bik) Gravano - Zamenik

Kola su bila u totalnom haosu. Onda smo, tamo u komšiluku, dobro oprali unutrašnjost automobila. Svi smo bili uplašeni - dobro, nije to bio strah, pre neko uzbuđenje. Ne mogu najbolje da opišem. Ali, osetio sam moć. Shvatio sam da sam uzeo jedan ljudski život, da imam moć nad životom i smrću. Bio sam grabljivac. Bio sam životinja. Bio sam Koza nostra.
Semi Gravano o ubistvu Džozefa Kolučija u knjizi Pitera Masa Priča o životu mafioza Semija - Bika Gravana ("Harper Kolins", 1997)

Kad je Semi Gravano, zvani "Bik", prekršio Omertu (mafijaški sveti zavet ćutanja) i dao dokaze protiv svog bivšeg službenika, Džona Gotija, šefa svemoćne familije Gambino, šok je ovladao svim mafijaškim krugovima. Nikad se ranije nije nije dogodilo da neko ko uživa takav respekt i privilegije u podzemlju prebegne na drugu stranu. Nijedan čovek takvog profila nikad pre toga nije otkrio ključne informacije o nekom sebi bliskom, i niko nikad nije, sa toliko rafiniranim smislom za detalje, pružio potpuni uvid u ono što se događa u samom srcu Koza nostre, dotle skrivenom od laičkog oka. Umešan u devetnaest ubistava, uključujući i ubistvo svoga zeta, Semi - Bik Gravano jedna je od najpoznatijih figura u istoriji mafije, s koje god strane zakona sagledavali njegov učinak.
Rođen 12. marta 1945. od majke Katerine i oca Đorlanda Gravana, oboje rodom sa Sicilije, Salvatore Gravano je bio najmlađi od troje dece. Roditelji su mu ziveli u Bensonherstu, u jugozapadnom Bruklinu, u kraju koji se pročuo po jednoj od najgrandioznijih mafijaških sahrana ikad viđenih, onoj kad je na večni počinakispraćen Frenki Jejl, koga je, navodno, ubio Al Kapone. I, prirodno, imajući na umu činjenicu da je Bensonherstom vladala mafija, mladi Salvatore Gravano je odmalena znao da tajna organizacija postoji i toj misteriji, naprosto, nije mogao da odoli, iako su roditelji svim snagama da ga izvedu na pravi put.

http://en.wikipedia.org/wiki/Sammy_Gravano

George Corley Wallace, Jr.

Džordž Moren - Ludak

Sudija, divan vam je taj dijamantski prsten na ruci. Ako ga neko mazne jedne noći, obećajte mi da nećete mene da ganjate. Ovog trenutka vam kažem da sam nevin.
Džordž Moren, sudiji Džonu H. Lajlu

Ako će Al Kapone, pored ostalog, ostati zapamćen i kao podstrekač čuvenog masakra na Dan svetog Valentina, onda če Džordž Moren, zvani "Ludak", u kolektivnom sećanju ostati kao jedna od žrtava tog krvoprolića. Rođen 21. avgusta 1893. u mestu Sent Pol, nedaleko od Mineapolisa, u američkoj saveznoj državi Minesoti, od oca Džulijusa i majke Dajane, Džordž Klarens Moren nije bio rođeni čikažanin, ali je živeo u ovom gradu u onim najburnijim godinama, kad je cvetao šverc, a ratovi među bandama razarali tkivo podzemlja. U toku ludih dvadesetih, Morenovo ime se gotovo svake nedelje pojavljivalo na novinskim stupcima, u kontekstuvaskolikih nepočinstava koja je činio i, naročito, kriminalnih dela povezanih sa krijumčarenjem alkohola. A opet, iako su ga svi znali, i premda je u vreme prohibicije silan novac zaradio, umro je kao poslednji neuglednik, a njegovo telo završilo je u masovnoj sirotinjskoj grobnici, kao nekad Mocartovo.
Džordž - Buba Moren mogao je da se pohvali relativno mirnim detinjstvom u Sent Polu, mada je ovaj grad - ukazuju pojedini analitičari - bio daleko od toga da zadovolji standarde za normalno podizanje potomstva.

http://en.wikipedia.org/wiki/George_Wallace

Constantino Paul "Big Paul" Castellano

Pol Kasteljano – Papa sa Tot Hila

Rođen kao Konstantino Pol Kasteljano u Bruklinu, 26. juna 1915, od majke Končete i oca Đuyepea Kasteljana (oboje rodom sa Sicilije), Pol je bio najmlađi od troje dece.Već u dečačkim danima videlo se da je mali na svoju ruku; u osmom rayredu napusta skolu, da bi se yaposlio u očevoj mesari.Đuzepe Kasteljano pri tom, nije bio samo mesar; bavio se i rekeriranjem, ne na veliko doduše, i upravo je ta oblast očevih aktivnosti raspaljivala mastu mladog Pola. Nije on baš uživao u tome svake večeri, izmožden, skida sa sebe okrvavljenu mesarsku kecelju; draži su mu bili uzori lepo odevenih lokalnih pametnjakovića koji vise po njujorškim kafanama. Kad mu je bilo devetnaest, 1934. godine, bez većeg napora priključio se tim krugovima, pošto je bio uhapšen zbog oružane pljačke u prodavnici odeće. Osuđen na godinu dana u zatvoru okruga Hartford, odslužio je samo tri meseca i četiri dana, pa se vratio u Bruklin kao lokalni heroj.
Nazivali su ga, ponekad ’’bosom nad bosovima’’, ili ’’papom’’, ’’velikim Polijem’’ ili ’’mesnatom zavesom’’. Bilo kako bilo, Pol Kasteljano je bio čovek sa kojim se nije šaliti.
Sujetan, sklon nasilju i, za razliku od većine drugih mafijaša u istoriji, bolno usamljen. Kasteljano je vodio familiju Gambino dugih i krvavih deset godina

http://en.wikipedia.org/wiki/Paul_Castellano

Joseph Charles Bonanno, Sr.

Džozef Bonano – Čovek od časti

Familija je u središtu načih života. Reč "Familija" (sa velikim F, da bi se taj pojam razlikovao od uobičajenog pojma za najbližu i širu rodbinu), kad je Sicilijanci upotrebljavaju, predstavlja grupu ljudi, udruženih prijatelja, kao i krvnih srodnika, koje povezuje međusobno poverenje. Bez obzira na njihove različite individualne aktivnosti, članovi Familije podržavaju jedan drugoga kako bi prosperirali i izbegli svaku štetu.
Čovek od časti : Autobiografija Džozefa Bonana, 1983.

Rođen 18. januara 1905. u messtu Kastelamare del Golfo, na zapdu Sicilije, Bonano je u Sjedinjene Države došao kao trogodišnji dečačić sa majkom Katerinom i ocem Salvatorom.Otuda njegove najranije uspomene ne dotiču sicilijansko, već američko podneblje.
Džozef Bonano, švercer, revolveraš, uterivač dugova i mafijaški don, uvek je i isključivo o sebi mislio kao o čoveku od časti, čaveku kome je tradicija sve i svja, kome su neokaljano ime i reputacija iznad svega.Ovaj čovek, za koga se veruje da je Mariju Puzu poslužio kao model za kreiranje lika don Korleonea u potom megatiražnom romanu Kum, predstavlja oličenje svega onoga što se obično dovodi u vezu sa tradicijom mafije i možda vise od bilo kog drugog gangstera u istoriji oslikava značaj i suštinu pripadništva Koza nostri.


http://en.wikipedia.org/wiki/Joseph_Bonanno

Benjamin "Bugsy" Siegel

Bendžamin Sigel, zvani Bagzi, bio je jedan od najvećih američkih gangstera iz vremena prohibicije, sklon nasilju i brutalnim ubistvima, postao je čuven i kao osnivač grada kocke - Las Vegasa

Bendžaminu Sigelu ništa kriminalno nije bilo strano. Ni iznude ni pljačke, posebno ne ubistva. Nadimak Bagzi, koji nije mogao da podnese, zaradio je zbog odlučnosti da se uvek baci u vatru i nonšalantno ponaša i posle najjezivijih zločina. Visok, sa čuperkom crne kose, zavodljivih plavih očiju i uvek u najskupljim modelima izazivao je uzdahe mnogih lepotica. Za razliku od svojih kolega sa one strane zakona, Bagzi je uživao u publicitetu i na vrhuncu svoje "karijere" dosegao status holivudskih zvezda. Najviše će, ipak, ostati upamćen po pretvaranju pustinjskog, prašnjavog gradića Las Vegasa u omiljeno stecište kockara sa svih meridijana.

Poznanstvo sa Lučanom

Sigel je rođen i odrastao u siromaštvu u jevrejskoj doseljeničkoj porodici iz Ukrajine koja se skrasila u Njujorku. Njegov otac je radio u industriji odeće, a njegovi prihodi nisu bili dovoljni da se prehrani sve brojnija porodica. U svojim dečačkim promišljanjima Sigel je odlučio da nipošto ne pođe očevim stopama: mora postići više, mora se obogatiti. Sa drugarom iz ulice Moiem Sedvejem počeo je da uzima reket uličnim prodavcima. Jedan od dečaka bi zatražio dolar od prodavca, a kad bio ovaj odbio, drugi bi polio robu kerozinom i zapalio je. Sledeći put nisu imali nikakvih problema sa "naplatama"!

U to vreme Bagzi je upoznao Mejera Lanskog, još jednog dečaka iz iseljeničke porodice, koji je želeo da prošlost ostavi za sobom i zgrne veliki novac. Postoje brojne priče kako su se njih dvojica sreli. Po najpopularnijoj verziji Sigel je u svojim momačkim danima odlazio kod prostitutke koja je radila za Lakija Lučana, ali joj nije plaćao usluge. Lučano se razbesneo zbog toga, sačekao da mladić ponovo poseti prostitutku, zatekao ih na delu i počeo da ih tuče. U tom trenutku u sobu je ušao Lanski i prekinuo raspravu. Od tada su njih trojica, navodno, bili najbolji drugovi. Po mišljenju biografa Roberta Lejsija, posebno snažno prijateljstvo razvilo se između Lanskog i Bagzija.

- Violentan i iracionalan, velikodušan i šarmantan Beni Sigel bio je naprosto pun života i ta u njemu urođena bujnost bila je nedostižna Majeru Lanskom. Benijev osmeh obarao je s nogu, a kad se naljuti čovek se skameni od straha - zaključio je biograf.

Njih dvojica zajedno su uzimali reket i organizovali kockarske igre na ulici, ali ujedno i planirali ozbiljnije i isplativije poduhvate. Lično Laki Lučano im je otvorio vrata "ozbiljnog posla". Kada mu je bilo 18 godina završio je u zatvoru zbog trgovine heroinom i morfijumom. Kada je izašao iz zatvora, jedino o čemu je razmišljao bilo je kako da se osveti čoveku koji ga je ocinkario policiji. Tada stupaju na scenu Lanski i Sigel. Njihov zadatak bio je da otmu cinkaroša (sina jednog bruklinskog policajca) i pobrinu se da više nikada ne ugleda svetlost dana. Posle svog prvog ubistva Sigel se osećao nepobedivo i sa svojim kolegom u zločinu fokusirao se na igre na sreću i organizovane pljačke. Stekao je reputaciju veštog napadača, kako u potezanju noža, tako i u klasičnom pesničenju. U to vreme Sigel je upoznao Estelu Krakover, koju će oženiti 1927. godine. Tri godine kasnije Estela na svet donosi devojčicu Milisent, a mnogo godina kasnije drugu ćerku Barbaru.

Uživao da ubija

Činilo se da Sigel i njegova momčadija uživaju u zločinima koje čine. Jedan njujorški detektiv rekao je "da će za sitne pare polomiti ruku nekome koga u životu nisu videli".

- Nepoznatog čoveka bi ubili za manje od 50 dolara. Ako mi verujete, Bagzi je najviše voleo da sam obavi posao. Nije ga zadovoljavalo da izdaje naređenja i prikuplja novac. Uživao je da ubija. Trnci bi ga podilazili kad bi video da njegove žrtve pate, stenju od bola i umiru.



Prohibicija

Sa Lakijem Lučanom Bagzi i Lanski sve više ulažu u njujorške kladionice i potplaćuju policajce i političare. Zakon o prohibiciji iz 1920. godine otvorio je, međutim, do tada neslućene mogućnosti američkoj mafiji. Policija je uglavnom žmurila na bujanje zabačenih lokala i noćnih klubova u kojima su se točile litre alkohola, a prohibicija postala plodno tle za zgrtanje ogromne količine novca. Tadašnji moćni bos podzemne imperije Arnold Rotštajn tražio je pouzdane ljude za unosan biznis sa alkoholom i našao ih u Lučanu, Lanskom i Sigelu. Poslednja dvojica su već razvili posao sa iznajmljivanjem transportnih kamiona, što je bila odgovarajuća fasada za švercerske radnje.

U Njujorku tog vremena dve sicilijanske mafijaške familije godinama su vodile ljutu bitku za prestižnu titulu bosa nad bosovima. Oko 1931. godine Laki Lučano je dobio zeleno svetlo za pristupanje Marancanovoj porodici, a sa njim i drugovi poput Benija Sigela, pod uslovom da odrade ubistvo prvog čoveka suparničke familije Maserija - gazda Džoa. Lučano je lično ugovorio ručak sa gazda Džoom u njegovom omiljenom restoranu na Koni Ajlandu. Legenda kaže da su posle ručka zaigrali karte. Usred partije Lučano se povukao do toaleta, nakon čega su u restoran upala četiri naoružana čoveka i izrešetala gazda Džoa. Dok je umirao, u ruci je navodno stiskao asa karo!

Priča se da je za ovaj napad odgovoran Bendžamin Sigel i njegova družina. Ubice je u kolima za volanom čekao Čiro Teranova koji se toliko uspaničio, da su mu se kola stalno gasila. Sigel je izgubio strpljenje, pucao mu u glavu i seo za volan.

Obruč oko njujorških bosova oko 1935. godine sve se više stezao, a Sigel je procenio da je njegova budućnost u Kaliforniji. Kad je sa ženom i dve ćerke stigao u "sunčanu državu", iznajmio je vilu od bele cigle sa ogromnim bazenom. Odmah je obnovio prijateljstvo sa Džordžom Raftom, jednim od drugova iz detinjstva koji je u međuvremenu postao poznati holivudski glumac. Lepuškasti glumac u najvećoj meri doprineo je da se oko Sigela stvori fama i oreol velike zvezde.

- On je veliki čovek sa istoka - govorio je o svom prijatelju iz podzemlja slavni glumac.

Bliske veze sa Holivudom uvele su Bagzija u novi unosan "biznis" - iznuđivao je novac od filmskih mogula. Priča se da je u tom periodu Bagzi imao niz romantičnih avantura sa starletama, ali i prvom platinastom plavušom Holivuda - Džin Harlou.

Brutalno ubijen

Uprkos uvreženom shvatanju, Bagzi nije izmislio Las Vegas, niti je maštao o tome da podigne američki Monte Karlo usred pustinje u Nevadi. Želeo je samo da preuredi nekoliko kockarnica koje su zvrjale prazne u zabitom gradiću. U toj nameri na ruku mu je išla jedna pogodnost koju nije obezbeđivala nijedna druga država. U Nevadi je kockanje bilo zakonom dozvoljeno. Sigel je namerio da gradi luksuzni hotel sa bazenima, ali mu je ubrzo ponestalo novca. Pozajmljivao je od svih prijatelja ogromne sume, uključujući i Mejera Lanskog, Frenka Kostela i Lakija Lučana. Uz ovu "pomoć prijatelja" uspeo je da sagradi hotelski kazino, a izgradnja soba ostavljena je za kasnije. Čitavu građevinu nazvao je "Flamingo", a mnogi su smatrali da ju je nazvao po svojoj novoj devojci Virdžiniji Hil.

U prvo vreme Bagzijeva investicija nije donosila nikakvu dobit. Novac se nije slivao u kasu, a suinvestitori Lanski i Kostelo počinju da gube veru u Sigelova obećanja da će brzo doći do velikog profita. Prvo otvaranje "Flaminga" sa zvučnim imenima Holivuda Klerkom Geblom i Džoan Kraford nije dalo odgovarajući efekat, a uporna kiša naterala je goste da brzo spakuju kofere i napuste kockarnice. Ostavljen na milost i nemilost nekadašnjih prijatelja, Bagzi je očajnički pokušavao da osposobi hotelske sobe za drugo veliko otvaranje. Taj naporan rad najzad se isplatio jer je "Flamingo" ubrzo počeo da donosi zaradu.

Bagzi se vratio u Los Anđeles i pokušao da izgladi odnose sa svojom ljubavnicom Virdžinijom Hil. Uspeo je u tome, ali samo na kratko. Ubrzo su se ponovo razišli, a Virdžinija je otputovala u Pariz. Bagzi je ostao u njenoj kući i opružio se na sofi čitajući "Los Anđeles tajms". Tada je u njega ispaljeno devet metaka! Prvi ga je pogodio u glavu i razneo mu oko, koje je nađeno pet metara dalje od tela, dok su naredna četiri pogodila rebra i pluća. Četrdesetdvogodišnji Bagzi preminuo je od posledica ranjavanja iz vatrenog oružja. Tek posle njegove smrti problematični "Flamingo" počeo je da radi punom parom i donosi neslućene profite. Postao je simbol raskalašnog života i ljudi će sa svih strana navirati da to čudo vide sopstvenim očima.

http://en.wikipedia.org/wiki/Bugsy_Siegel

Slike Amerike

Ako bi Ameriku trebalo ilustrovati u 3 slike bio bi to Čikago 20-ih, Njujork 30-ih, Holivud 50-ih. Sva tri perioda imala su bogatu produkciju moći, novca i poroka.

Nakon vremena prohibicije zlatne Kaponeove ere, Njujork je postao Meka 2. generacije mafijaša koji su uz tradiciju »reketa zaštite« (taksa mafiji za zaštitu od njih samih), proširili posao na prostituciju, kocku i distribuciju narkotika («new bussieness«). Ono što je Kapone bio za Čikago, to je Salvatore Lučana (Čarli laki lučano) bio »za veliku jabuku«. Ovaj liberalni gangster, inače začetnik Gambino porodice, odlikovao se dobrim osećajem za organizaciju i praktično: unutar »porodica« uneo je »sindikate« - što je značilo veću moć bosa i privid izbora za sitne ribe, otvorio je vrata ne Italijanima i stvorio pojam američko-italijanska mafija u pravom smislu te reči. To je, naravno, zasmetalo Đuzepeu Mazeriji (Džo bos) začetniku Đenoveze porodice i Salvatoreu Maranzanu (Bonano porodica). Nakon rata, tzv kastelamarze 1935. - Lučano je preuzeo Mazerijinu grupu i postao Njujorški gangster br 1. U to vreme u Mazerijinoj grupi i Karlo Gambino koji ja inercijom, nakon Mazerijine smrti prešao kod Maranzana. Ali ovaj mladi gangster je imao veće apetite. Sa Piterom i Polom Kastelanom pridružuje se sindikatu »Young Turks«. Kada šef ovog sindikata Vinsent Mangano misteriozno nestane, Gambino stupa na Njujorkšku gang-scenu. On sklapa mir sa Lučanom i Kastelom, Manganova udarna pesnica Albert egzekucija Anastazija predlaže Gambina za bosa. Međutim, u tom trenutku Gambino nije ućivao poverenje ostalih članova sindikata. Oni su želeli beskrupuloznog Anastaziju. Gambino je čekao. 1957. pojavljuje se Vito Đenoveze bos Đenovezi porodice, sa predlogom o uklanjanju Anastazije. To je bila Gambinova šansa koju je iskoristio svestan da ni Đenovezi neće dugo živeti. Posle preuzimanja vlasti Gambino je uz malu pomoć prijatelja Lučana i Kastela Đenoveziju smestio hapšenje, zbog distribucije narkotika. Pri tom K. Gambino je sa FBI nastavio igru »mačke i miša« .Svaki poziv na suđenje značio je Gambinovu naprasnu bolest i odlazak u bolnicu. Početkom 1970. dosije Gambino bila je inpozantna arhiva. U to vreme Dž. Kolombo (bos Profačija) osniva ligu itali.-amer. građanskih prava, uz pompezne promocije. Videvši u tome nepoželjan publicitet, veliki bos upućuje Kolombu opomenu koja nailazi na ignorisanje. Gambino, nije imao izbora. Problem Kolombo je trebalo ukloniti. Braća Galo - overili su Kolomba na reli promociji. Ovo je bila poruka šta se dešava onome ko pljune u autoritet Dona. Godinu kasnije Karlo Gambino je u samrtnoj postelji spreman da ode tamo gde mu F.B.I. više neće dosađivati. U želji da mafija posle njega postane biznis korporacija, za naslednika postavlja Pola Kastelana. Pohlepan i neomiljen, novi don je izazvao revolt među Gambinovim ljudima. "On je više bankar nego gangster" - govorili su. Jedan od nezadovoljnih odlučio je da se ne zaustavi na gunđanju. Njegovo ime će uskoro biti krvavim slovima upisano u istoriji Amerike, a dosije F.B.I. o njemu brojaće 600 strana. Bio je to budući teflon don Džon Goti.

Pet najjačih njujorških familija

Pet najjačih njujorških familija

Gambino su jedna od pet vodećih njujorških mafijaških porodica, ali ne i najjača. Prvo mesto na mafijaškoj top-listi zauzima familija Đenoveze s tri stotine članova i saradnika. Zatim sledi porodica Bonano, sa oko dve stotine pripadnika i saradnika, dok su "gambinosi" tek na trećem, sa identičnim brojem članova. Na četvrtoj poziciji su Lukezi, sa oko 150 članova i saradnika, a na petom porodica Kolumbo.

ПСОГЛАВА ИЗ ШАЛАБУРГА

ПСОГЛАВА ИЗ ШАЛАБУРГА

Приповеда се да је из 3 правца каменог распећа одјекнуо болан крик, да се небо намрачило и да су муње почеле да цепају таму над шумом.
Cедамдесетак километара северозападно од Беча налази се замак Шалабург. Бије га глас да је један од најлепших ренесансних двораца у Доњој Аустрији, у крају који обилује романтичним и раскошним племићким резиденцијама и утврђењима прохујалих векова.
После тешких разарања у Другом светском рату, пустошења и запостављености, замак је темељно преуређен и у њему се данас налази један од угледних аустријских музеја који сваке године посете десетине хиљада туриста. Ретко коме од посетилаца промакне необичан детаљ: међу десетинама украсних мотива и ликова од црвене теракоте које красе велико унутрашње двориште замка налази се и биста особе одевене према моди из средњег века, с капом на глави. Необично је то што је глава те особе псећа!
Археолози и историчари се слажу да почетак градње Шалабурга, утврђења на речици Шала, потиче из времена 10. века. Првобитно утврђење састојало се од четвртасте високе куле, двоспратне утврђене резиденције и кружне капеле, све окружено високим каменим назупчаним бедемом. Положај му је био повољан, на врху мањег стеновитог платоа, са добрим погледом на околне долине и ниске брежуљке обрасле густом шумом. Његови власници припадали су лози Сигхардинга, према имену грофа Сигхарда VI, родоначелника ове изворно баварске породице. Род је изумро средином 13. века, када је аустријски војвода Фридрих II од Бабенберга запустели посед и утврђење даровао свом вазалу Оту од Отенштајна, а пола века касније Шалабург је постао власништво Отона I од Целкинга, као део мираза који је супругу донела Левкардис од Отенштајна. После смрти без наследника последњег Целкинга, грофа Штефана, 1451. године, посед су наследили синови његове сестре Ане, удате за барона од Лозенштајна, и са њима почиње мрачна и древна легенда о псоглавој из Шалабурга!
Прича почиње негде средином 16. века, када су замак наследила два брата. Осим заједничких родитеља браћа нису имала ничег другог што би их везивало! Тачније речено, имали су још једну заједничку ствар: мрзели су један другога више него што се то може испричати или објаснити! Посебно се у томе истицао старији. Чинило се да не може да нађе мир док му је брат жив. Млађи је одлучио да се, у страху за свој живот, уклони док је време. У непосредној близини родитељског замка започео је да гради сопствени утврђени дворац, који је успео и да заврши на брзину и да се у њега пресели. Шалабург је препустио старијем брату!
Пресељењем невоље нису престале. Старији брат користио је сваку прилику да изазове млађег на сукоб. Низали су се изазови и позиви на двобој. Коначно је до сукоба и дошло. Прича се да је старији брат пуцао на млађег из пиштоља, и да га је промашио, а да се потом латио мача, коме је био вичнији, и захваљујући чему је његова снага и мржња однела превагу. Млађи брат изгубио је живот. На месту његове погибије, на шумском раскршћу, пријатељи и вазали убијеног подигли су спомен-обележје, крст од црвеног камена са ликом распетог Христоса.
Смрћу млађег брата, дивља мржња његовог убице није ослабила. Наредио је да се поруши тек изграђени братовљев замак. Изгледа да је, без обзира на дивљу природу и безграничну мржњу, почела да га мучи савест, или барем нешто налик на грижу савести! Иако се у међувремену оженио, супруга му је затруднела, он се посветио лову, с истом страшћу са којом је за живота прогањао брата. Проводио је дане и ноћи у необузданим хајкама на дивљач по густим шумама око Шалабурга, са седам дресираних ловачких паса и неколицином ловаца и слугу.Једне вечери, гонећи јелена, барон Лозенштајн случајно је набасао на оно исто раскршће где је брату дошао главе. Црвени камени крст деловао је попут шока на ловца. Избезумљен мешавином необузданог беса, а можда и притиснут осећањем страха због злочина који је починио, ловац је потегао пиштољ и, узвикнувши „Овај пут те нећу промашити!”, испалио зрно у груди Распетог на крсту!
Легенда даље приповеда да је из правца каменог распећа одјекнуо болни крик, да се небо намах наоблачило, да су муње почеле да цепају таму над шумом. Ужаснути сценом, слуге и ловци су се разбежали куд који. Пренеражени и престрашени барон Лозенштајн са седам оданих паса, појурио је на коњу ка Шалабургу и безбедности његових високих и дебелих зидина.
Зидине Шалабурга нису биле довољна заштита. Стигавши у дворац, барон је затекао велику узнемиреност и страх код својих људи. Све је било у покрету, свеће, буктиње и ватре запаљене, сви су избегавали господара. Коначно је неко смогао храбрости да му саопшти да се његова супруга, господарица Шалабурга, управо породила и да је добио кћер! Нестрпљив да види дете, слутећи неку злу коб, али и са олакшањем што је ноћ која је започела ужасом добила ведар наставак, барон је устрчао у собу где су га чекали породиља и кћер. Оно што га је сачекало превазилазило је његове најстрашније слутње. Дете је имало главу пса!
Кажу да је, обузет ужасом, барон изјурио из собе, узјахао коња и праћен само са својих седам ловачких паса одјурио у ноћ. Никада га више нико није видео, само су сељани причали да се по ноћи без месечине шумом проламају његови бесни крици и лавеж ловачких паса, док уклети ловац гони невидљиви плен.
Девојчица са псећом главом расла је у потпуној издвојености. У разрушеном замку њеног стрица начињена је подземна одаја у којој је боравила. Ту одају је подземни ходник спајао са дубоким бунаром заштићеним гвозденом решетком у подруму Шалабурга. Око врата јој је била стављена сребрна огрлица на крају дугог сребрног ланца, таман толико дугог да је могла да пређе растојање између свог подземног боравишта и бунара у Шалабургу. Прича се да је умрла навршивши 32 године. Гроб јој се не зна.
Последњи од Лозенштајна, Георг Христоф, господар Шалабурга, преминуо је 1622. године. У дворцу, надгробни споменик од белог мрамора приказује његовог стрица, барона Ханса Вилхелма, као тужног витеза одевеног у оклоп, са десницом пребаченом преко затворене књиге. Легенда није тачна, као што је често случај. Не зна се ко би могла да буду браћа на које је пала клетва. С обзиром на то да се радња смешта у 16. век, можда се ради о Себастијану и Ахацу од Лозенштајна, синовима Вилхелма од Лозенштајна и Барбаре фон Парсберг, или можда о Христофу II и брату му Грегору, синовима поменутог Ахаца и Саломе фон Полхајм. У првом случају, познато је да је млађи син надживео старијег брата, и да је имао потомство. У другом случају, старијем брату Грегору се не зна ни година рођења ни смрти, а потомство опет припада млађем. У последњој генерацији која је живела у 16. веку постојала су три брата (Ханс Себастијан, Георг Ахац и Ханс Вилхелм), од којих је само онај средњи – Георг Ахац – имао потомство (већ поменутог Георга Христофа). Неки истраживачи склони су да легенду вежу са Хансом Вилхелмом (1546–1601), као неку врсту савремене љаге бачене на првог изданка Лозенштајна који је напустио католичку веру и постао протестант.Прича о псоглавој из Шалабурга једна је од оних које опстају кроз векове иако не могу тачно да се временски као ни у погледу личности. У Доњој Аустрији то је једна од најпознатијих легенди, и до данашњих дана плени пажњу љубитеља тајанствених прича, чаролија, клетви и морализаторских приповести. На њеном истраживању су се опробали многи историчари, књижевници, антрополози и етнолози, чак и форензичари. Без резултата. Мотив „дивљег лова”, предања о уклетом ловцу који вечно тера хајку на фантомске звери кроз шумску ноћ, једно је од омиљених и најраспрострањенијих у земљама немачке културе. Појава урођене аномалије, познате у медицини као „вучја чељуст”, једна је врста непријатног физичког недостатка који се назива „зечјом усном”. Изразита длакавост може да буде последица обољења хипертрихозе, која је у ретким случајевима комбинована са тешком болешћу порфиријом (код које се јављају „вучје очи” и осетљивост на сучеву светлост), а са чим се повезују предања о ликантропима (или вукодлацима).
Шта год да је истина о псоглавој из Шалабурга, по изумирању дома Лозенштајн 1622. године, њихов замак, сада већ дограђен и преуређен у ренесансном духу, прешао је у власништво породица Штубенберг, па потом Клецл-Алтенаха. Велики трошкови на његовој доградњи, уређењу и одржавању доводили су генерације власника до банкротства. Коначно, дворац је 1762. године откупила талијанска породица барона Тинти из Бергама и у њиховом поседу је остао све до 1945, када су га запоселе совјетске трупе. Од 1955. замак је власништво аустријске државе, а темељно је преуређен у доба од 1968–1974. године.

http://en.wikipedia.org/wiki/Salzburg_castle

http://en.wikipedia.org/wiki/Salzburg_Cathedral

http://en.wikipedia.org/wiki/Salzburg

ALPHONSE GABRIEL "AL" CAPONE

ALPHONSE GABRIEL "AL" CAPONE

(1899-1953)


Al Kapone rođen je 17. januara 1899. godine u Njujorku. Bio je četvrto od devetoro dece italijanske emigrantske porodice. Sa 12 godina je napustio školu i bio poznat u Bruklinu kao neverovatno agresivno dete.
Kao tinejdžer, postao je član Džejms ulične bande, koja je radila za tada poznatog njujorškog gangstera Džonija Torija. Kapone je bio veoma sklon svađama i često je učestvovao u fizičkim obračunima iz kojih je izvukao veliki ožiljak na levoj strani lica, po kome je kasnije dobio nadimak Scarface (Lice sa ožiljkom). Sa 20 godina seli se u Čikago, gde je Torio premestio svoj posao.

Veoma brzo je išao uz lestvicu u gangsterskoj bandi i ubrzo je postao vođa poslova sa prostitucijom i kockom. Bio je jedan od najhladnokrvnijih ubica u gangsterskom svetu. Stotine ljudi izgubile su živote zahvaljujući njemu. Najveći obračun u američkoj istoriji obeležio je baš on, kada je 14. februara 1929. godine, u poznatom masakru na Dan zaljubljenih, sa članovima svoje bande ubio gotovo sve članove najveće protivničke gangsterske grupe.




Uprkos svim brutalnostima koje je činio tokom života, Al Kapone nikada nije optužen ni za jedno ubistvo. On je 1931. godine uhapšen i osuđen na 11 godina zatvora zbog utaje poreza!

U svojoj četrdesetoj godini oboleva od neizlečivog tumora, koji posle osam godina, 25. januara 1947. godine, uzrokuje njegovu smrt. Umro je u svojoj vili na Floridi. Ostao je upamćen kao jedan od namračnijih ljudi u istoriji.
Al Capone i čikaška mafija



Ranih dvadesetih,čikaško podzemlje je bilo podijeljeno izmedju bande Džonia Torioa i pretežno irske bande Čarlsa Dajona.Torijev bijeg iz Čikaga 1925. značio je da je Kapone sada bio gospodar najbogatije teritorije u podzemlju-to je bilo carstvo koje je cvjetalo na prostituciji,kocki,krijumčaren​ju alkohola i iznudjivanju.Porodica Djene,koju su vodili 4 brata sicilijanca,predstavljala je kaponeove glavne snabdijevače viskija i džina lošeg kvaliteta.Taj alkohol je bio jeftin,loš i opasan.Proizvodjen je po cijeni od 40 centi po galonu,prodavan je kaponeu za 2 dolara,a zatim se u kafanama prodavao za 6 dolara!Mnoge mušterije koje su ga pile su osljepile ,a neke su umrle..Drugi snabdjevač krijumčarenog alkohola za Kaponea je bio sin policajca Rodžer.Kapone je želio da ga ukloni da bi preuzeo njegov posao,što je i uradio.

Ali žrtva za kojom je Kapone najviše žudio je bio Bagz-čovjek koji je pokušao da ubije Toria još 1924.godine.Zato je Kapone unajmio najozloglašenijeg plaćenog ubicu Džeka,koji je usput bio profesionalni bokser.Njegova reputacija je ulivala strah.Znak raspoznavanja mu je bio novčić koji bi utisnuo u ruku svakoj žrtvi.Do 1929. bar 15 tijela je nadjeno sa Džekovom ¨podsjetnicom¨.Do tada Kapone uspijeva da preuzme gotovo cjelokupnu mrežu kriminala grada Čikaga.Ali njegova pobjeda je bila kratkog vjeka...1931. Al Kapone je osudjen za-UTAJU POREZA.Morao je da plati troškove od 30 000 dolara,što je za njega bila sitnica,ali je još bio osudjen na 11 godina zatvora.To ga je dotuklo.Kada je pušten 1939,već je bio zagazio u ludilo,što je bila posljedica sifilisa.Umro je usamljen 1947.godine.

http://en.wikipedia.org/wiki/Al_Capone

JOHN "TEFLON DON" GOTTI

 JOHN "TEFLON DON" GOTTI

ODLIKAŠ NJUJORŠKOG GANG - KOLEDŽA

 "Nikog ne lažem, jer se nikog ne bojim. Lažeš jedino onda kada te je strah. Ja ne znam šta je strah" Džon Goti.

  Iako je u toku života bio prilično eksponiran u javnosti, više od šturih podataka o Džonu Gotiju je teško naći. U skladu sa filozofijom Njizeggay-a ("samo nastavi da kopaš!), uspeli smo da pronađemo pravu riznicu činjenica na internetu, koja je dobro, ali ne i savršeno, zaštićena.

  Rođen je 27. oktobra 1940. u Bronksu, N.Y. U 12-oj godini njegova porodica se preselila u Bruklin u kome ima bezbroj prečica ka podzemlju. Mladi Džoni brzo uči nemušte zakone ulice. U osmom razredu izbačen je iz škole zbog premlaćivanja jednog nastavnika. Ovaj događaj je bio prvi korak ka maloletničkoj delikvenciji. Drzak i beskrupulozan, kakav jeste, brzo napreduje.

  Sa 26 godina, Džon Goti postaje član Gambino porodice koja broji preko 180 ljudi i najmoćnija je u "Velikoj jabuci”. Donoseći dobru zaradu porodici, postaje blizak "drugom čoveku” "Gambina-Anjelu Nilu Delakročeu. Stvari su krenule dobro za Gotija, ali 1996. F.B.I. ga hapsi na aerodromu "Kenedi” i on biva osuđen na tri godine. Po izlasku iz zatvora, kako bi nadoknadio izgubljeno vreme, odlučuje da preduzme par koraka napred. Samo četiri godine kasnije, ubijen je policajac u neposrednom prisustvu Gotija. Pojavljuju se dva svedoka i sledi novo suđenje. Ovog puta Džon Goti uspeva da se izvuče sa presudom za ubistvo 2 stepena i kaznom od samo dve godine. U toku odsluženja kazne, porodica Gambino doživljava ozbiljne promene. Posle smrti Karla Gambina, Goti je očekivao svog mentora Delakročea na mestu bosa. Bes koji je osetio kada je Pol Kastelano preuzeo vlast biće glavni pokretač na njegovom putu ka vrhu.

  Po izlasku na slobodu, vraća se svojim poslovima koji uključuju i tržište narkotika.

  U toku * 80-ih, Goti postaje kapetan Gambina, ujedno plasirajući svoju robu na tržište. Kastelano to zna i želi da ga ukloni. Nil Delakroče koristi svoj autoritet da održi mir. 1985. situacija dostiže tačku ključanja: F.B.I. raspolaže audio-trakama koje povezuju Gotijevu ekipu i samog Kastelana sa distribucijom narkotika. Neko je morao da umre. Goti tvrdi da je Kastelano slabić i da će posustati pod pritiskom F.B.I. Delakroče, koji je balansirao između dva vatre, umire iste godine i samo ostaje pitanje čiji će metak biti brži.

http://en.wikipedia.org/wiki/John_Gotti